Duša

Ukoliko ste tražili naseljeno mesto u Francuskoj, vidite članak Duša (Francuska).

Duša (grč. psihe lat. anima) jest entitet za koji se, u mnogim verskim i filozofskim tradicijama, pretpostavlja da postoji samo u živim bićima.^[1] Duša je ono što čini život, princip života, znak života, ono što se samo sobom pokreće.^[2]

Postoje različita verovanja o postojanju duše, o njenom odnosu prema tvari, jeste li jedna sveopšta duša ili ih ima više, o tome kako se duša odnosi prema telu i psihološkim procesima, o poreklu i sudbini ljudske duše, uključujući i njeno prethodno postojanje i besmrtnost.^[3] Neki veruju da čak i nebiološki entiteti, kao što su reke i planine, poseduju duše, što se naziva animizam.^[4]

U mnogim religioznim, filozofskim i mitološkim tradicijama, duša je bestelesna esencija živog bića.^[5] Neke tradicije ne prave razlikovanje između ljudske duše i duha, pa se ta dva termina često koriste kao sinonimi.

Etimologija

Reči duša i duh etimološki su povezane sa „disanjem”, jednim od najočiglednijih znakova života kod živih bića. Grčka reč za dušu, psiha (starogrčki jezik: ψυχή psūkhḗ) je takođe nastala od reči disati (ψύχειν psū́khein) .

Duša u religiji

Indijske religije

Glavni članci: Atman i Điva

Indijske religije (pre svega hinduizam i đainizam) smatraju da su sva živa bića, od najmanjih bakterija do najvećih sisara, duše same po sebi (atman, điva) i da imaju svoje fizičke reprezentacije (telo) u svetu. Stvarno biće je duša, dok je telo samo mehanizam da se doživi karma tog života, npr. ako se razmatra tigar onda postoji samosvesni identitet koji se nalazi u njemu (duša) i njegova fizička reprezentacija u svetu (telo tigra koje se može videti).

Budizam

Glavni članak: Nesopstvo

Neki duhovnici govore da je duša posle smrti potpuno blažena. Ja odoh i pitah ih: Živite li u svijetu potpuno blaženom? Oni rekoše ne. Još pitah: Iskusiste li potpuno blaženstvo, bar dan ili pola dana? Oni rekoše ne. Još pitah: Znate li put do pot­puno blaženog stanja? Ni to ne znaše. Dalje pitah: Slušaste li bogove da kažu: Nastojte doći do našeg svijeta koji je potpuno blažen! Opet rekoše ne. Što misliš, ne zvuči li njihov govor besmislen?^[6]

– Buda

Budizam uči da su sve stvari u konstantnom stanju toka: sve se menja, i permanentno stanje ne postoji po sebi.^[7][8] Stoga, ljudsko biće nema trajnu suštinu.^[9][10] Prema ovoj doktrini nesopstva, reči „ja” ili „meni” se ne odnose na bilo koju fiksnu stvar.^[11]

Doktrina nesopstva nije vid materijalizma i budizam ne poriče postojanje „nematerijalnih” entiteta.^[12] Ako se reč „duša” odnosi samo na nematerijalnu komponentu u živim bićima koja može da nastavi s postojanjem nakon smrti, onda budizam ne poriče postojanje duše.^[13] Umesto toga, budizam poriče postojanje trajnog entiteta koji ostaje stalan iza promenljivih telesnih i netelesnih komponenti živog bića. Kao što se telo menja od trenutka do trenutka, kao što misli dolaze i odlaze, tako ne postoji stalno stanje koje je u osnovi uma, i koje doživljava te misli, kao kod Dekarta. Stanja svesti jednostavno se pojavljuju i nestaju, bez „mislioca” iza njih.^[14] Kad telo umre, budisti veruju da se mentalni procesi nastavljaju i da se ponovo rađaju u novom telu.^[13] Budući da se mentalni procesi neprekidno menjaju, biće koje je ponovo rođeno nije ni potpuno različito od, niti potpuno isto sa, bićem koje je umrlo.^[15] Međutim, novo biće je kontinuacija bića koje je umrlo – na isti način na koji je osoba ovog momenta kontinuacija te osobe iz prethodnog momenta, uprkos činjenice da se ona konstantno menja.^[16]

Razne škole budizma imaju različite ideje o tome šta se nastavlja nakon smrti.^[17] Škola svesti u mahajanskom budizmu smatra da postoje stanja svesti koja nastavljaju sa postojanjem nakon smrti.^[18] U nekim školama, a posebno u tibetanskom budizmu, ustaljeno je gledište da postoje tri forme uma: veoma suptilan um, koji se ne dezintegrira nakon smrti; suptilan um, koji se dezintegrira nakon smrti i koji je „sanjajući um” ili „nesvesni um”; i ukupan um, koji ne postoji ni kad osoba spava.

Pojedini moderni budisti, posebno u zapadnom svetu, odbacuju ili bar zauzimaju agnostičku poziciju u pogledu koncepta ponovnog rođenja ili reinkarnacije. Stiven Bečelor diskutuje tu temu u svojoj knjizi Budizam bez verovanja. Drugi ukazuju na istraživanja koja su bila sprovedena na Univerzitetu u Virdžiniji kao dokaz da su neki ljudi ponovo rođeni.^[19]

Hrišćanstvo

Hrišćanstvo naučava da je duša inicijalno dobra i besmrtna. Zavisno od života, ljudske duše nakon smrti idu u raj ili pakao. Rimokatolička crkva veruje i u postojanje čistilišta.^[3]

Čovek se, prema Bibliji, sastoji iz tela i duše, koja oživljava telo, nadahnjuje ga (Post. 2,7 ; Mt. 10,28). Zato dušu u Bibliji često nazivaju dahom života, duhom života ili duhom. Duša ne potiče od tela, već predstavlja posebnu snagu, koja ima svoj izvor u bogu. Dušu imaju i životinje. Dušu životinja stvorio je bog iz onih početaka koji su bili u samoj tvari, mada su predstavljali nešto različito od nje (Post. 1, 20, 24). Dušu čoveka bog je stvorio načinom koji je nazvan udahnućem božjim (Post. 2, 7). Za razliku od životinja, duša čovekova ima posebne osobine, jer je jedino čovek stvoren po podobno bogu. Posebne osobine ljudske duše su jedinstvo, duhovnost, besmrtnost, sposobnoost razuma, slobode i dar govora.

Antonije Veliki je govorio da duša u kojoj nema zla prebiva izvan opasnosti i ranjivosti.^[20]

Duša u filozofiji

Antička filozofija

Kod prvih grčkih filozofa nije bilo jasnog razlikovanja pojmova duše (psihe) i duha ili uma (nus).^[2] Štaviše, Ksenofan izričito tvrdi da duša i um su isto.^[21] Grčki atomisti Demokrit i Epikur su dušu zamišljali kao supstanciju složenu iz najljepših atoma, te prema tome propadljivu (propadanje je isto što i razlaganje).^[2] Protagora je govorio da duša nije ništa više od osjeta.^[22] s druge strane, Pitagora je verovao u postojanje esencije koja preživljava smrt tela, i savetovao je da se duša čisti muzikom.^[23]

Platon je smatrao dušu za jedno bez delova i, prema tome, nepropadljivo. Pošto je još u antičko doba bilo očigledno da se organske materije razlažu, Platon je smatrao da nematerijalnost duše predstavlja fundamentalni uslov za njenu besmrtnost.^[24]

Ni Platon ni Aristotel nisu mislili da samo ljudska bića posjeduju dušu^[25]. Aristotel je razlikovao:

• razumsku dušu, koju poseduje samo čovek,
• čulnu dušu, koju poseduju i životinje i koja je osnova čulne osetljivosti, i
• vegetativnu dušu, koju imaju i biljke i koja je osnova nagona za hranom i uzrok rasta i razmnožavanja.^[2]

Ipak, za razliku od Platona, Aristotel je odbacivao seobu duše iz jedne vrste u drugu, poslije smrti. Takođe je bio skeptičan prema mogućnosti da duša opstane i funkcioniše bez tijela.^[26]

Novovekovna filozofija

Za Dekarta, duša je deo duhovne supstancije (lat. res cogitas) i po svojoj prirodi je neprostorna i bez ikakvih drugih svojstava materije. Dekart je smatrao da samo ljudska bića posjeduju dušu i da njena nematerijalna priroda omogućava slobodu, iako je ljudsko tijelo uslovljeno determinističkim fizičim zakonima.^[27] Po Dekartovom shvatanju, životinje su mašine bez duše.^[2]

Fransis Bejkon je pretpostavljao da i životinje imaju dušu, ali samo u obliku onoga što je nazvao anima sensibilis:

Čulna duša, ili duša životinja, mora biti jasno shvaćena kao materijalna supstancija, razređena toplotom i nevidljiva; ona je fluid u suštini sastavljen od vatre i vazduha... uklopljen u telo i, kod viših životinja, najčešće smešten u glavu... Životinjama je to glavna duša kojoj je telo samo oruđe; kod ljudi je pak čulna duša oruđe umne duše koju bismo pre mogli označiti imenom duh nego duša“

– De dignitate et augmentis scientiarum, knj. IV, gl. III, par. 4

Lajbnic kaže da je ne samo duša, već i sama životinja neuništiva, premda njezin stroj često djelomično propada, i napušta ili uzima na sebe svoje organske omote.^[28]

Nasuprot dualistima prema kojima su duša i tijelo različiti entiteti, čime objašnjavaju svijest i mogućnost besmrtnosti,^[29] materijalisti tvrde da svijest nije drugo do rezultat složenih fizičkih procesa organizma, odbacujući mogućnost besmrtnosti.^[30]

Vidi još

• Um
• Duh
• Sopstvo
• Odnos duše i tela

Izvori

Literatura

• Herman Diels, Predsokratovci I i II, Zagreb 1983.
• The Cambridge Dictionary of Philosophy, Cambridge University Press, 1995.
• Branko Pavlović, Filozofski rečnik, Plato, Beograd, 1997.
• Enciklopedija živih religija, Nolit, Beograd, 2004.

Spoljašnje veze

Duša na Wikimedijinoj ostavi

• Duša (pravoslavlje.net)
• Antičke teorije o duši - Stanfordova enciklopedija filozofije
• Etymology of Soul
• Quantum Theory Won’t Save The Soul Arhivirano 2015-06-24 na Wayback Machine-u
• What Science Really Says About the Soul by Stephen Cave
• The soul in Judaism at Chabad.org
• The Old Testament Concept of the Soul by Heinrich J. Vogel]
• Body, Soul and Spirit Article in the Journal of Biblical Accuracy
• Is Another Human Living Inside You?